Autizam
Ništa ne možete da izgubite. Već su vam sve uzeli. Pojeli su vam budućnost. Sada je pravi trenutak da se pobunite. Budite svoji. I ne slušajte ni vlast ni opoziciju. Vaše vreme dolazi. I novi ljudi koji će doneti spas državi i naciji. Idite do kraja!
Piše: Branko Dragaš
AUTIZAM - Svetski dan osoba sa autizmom je u našim medijima prošao gotovo neprimećeno. Mnogo veća pažnja i mnogo više prostora bilo je poklonjeno svakojakim našim glupostima, od toga da su jedan glumac i jedna voditeljka dobili sina, da su se pomirili pevač i voditeljka, da su se, po ko zna koji put, posvađali učesnici nekog od mnogobrojnih rijaliti programa, pa sve do toga da je gradonačelnik operisao slepo crevo. Odnos društva prema osobama sa posebnim potrebama, posebno prema deci sa teškoćama u razvoju, godinama se ne menja. Uprkos svim političkim parolama, obećanjima, slikanjima i konferencijama za štampu, uprkos tome što nas danima spinovani mediji bombarduju praznom pričom o ljudskim pravima, zaštitama prava manjina, građanskim pravima i civilizacijskim dostignućima savremenog društva, osobe sa posebnim potrebama i dalje su okrutno odbačene od društva i prepuštene su isključivo snalažljivosti svojih roditelja i pomoći prijatelja.
Ako znamo da u Srbiji ima preko 700.000 osoba sa invaliditetom, da ima 350.000 osoba sa intelektualnim teškoćama i preko 2.500 osoba sa autizmom, onda postavljamo pitanje šta je država uradila za taj naš svet koji živi tu kraj nas, koji je obespravljen, ponižen i koji ne mora da bude takav kada bi u našim srcima i duši bilo malo više ljubavi i samilosti. O tome danas pišem, gospodo drugovi. O tome da taj naš svet, ti naši ljudi i ta naša deca to ne zaslužuju i da moramo nešto da učinimo da bi se temeljno promenio odnos našeg društva prema njima. Već sam ranije pisao, iznoseći svoj ekonomski program, da možemo da zaposlimo 80 odsto osoba sa invaliditetom i osoba sa intelektualnim teškoćama na raznim poslovima, da je potrebna samo dobra volja ljudi koji vode državu, da ima nas dosta stručnjaka koji bi im držali treninge i obučavali ih da mogu da obavljaju korisne poslove za društvo. Svaki put kada dođem na rampu za naplatu putarine, kada mi mladi čovek, sportski građen, kao od brda odvaljen, svojom mišićavom rukom zatraži tiket, pomislim: zašto ovaj atleta ne radi u nekom poljoprivrednom kombinatu za dobru platu ili nekom industrijskom pogonu, a to svoje mesto prepusti osobi sa invaliditeteom ili intelektualnim teškoćama, koja bi bila obučena da naplaćuje karte na naplatnim rampama? Zar to nije moguće? Osobe sa invaliditetom i osobe sa intelektualnim teškoćama bismo tako socijalizovali, oni bi osećali da pripadaju društvu, da nisu odbačeni, gurnuti u stranu, da su korisni društvu i sebi, mogli bi da zarađuju za sebe, postali bi sastavni deo ovog društva i pomogli bismo im da vrate poverenje u zajednicu.
Ali, nažalost, ništa od toga se ne dešava. Naprotiv, toliko smo, u trci sa komercijalnom civilizacijom, postali nemilosrdni, okrutni, bezosećajni i bezobrazni da je to postalo neizdrživo. Savremeni život smo sveli na robno novčane odnose, ljudske odnose na tržišno konzumiranje drugih, a savest kupujemo uplaćujući ponekad dobrotvorne priloge ili izgradnjom stacionara za sve one koji se razlikuju od nas. A to ne rešava nijedan naš problem. To samo dovodi do dalje segregacije osoba sa invaliditetom i intelektualnim teškoćama i zatvaranja problema u okviru podignutih zidova.
Pogledajmo primer upravo osoba sa autizmom. Podaci govore, nažalost, da je danas takvih osoba sve više, ali mi ništa nismo valjano uradili za tu populaciju naših ljudi, osim što se političari 2. aprila uslikaju za medije i obećaju da će stacionar biti izgrađen sledeće godine - kada počne izborna kampanja.
Pravo pitanje građanima je - da li vi stvarno znate šta je to autizam? Da li znate kako je porodicama koje imaju dete sa autizmom? Moja namera nije da pišem o medicinskom aspektu autizma, jer za to nisam stručnjak, to ostavljam ekspertima da dalje istražuju, da li je za pojavu autizma kriv genetski kod, vakcina kao okidač, ili ishrana, moja namera je da ukažem na socijalni aspekt autizma. Ako za decu sa autizmom stručnjaci tvrde da, citiram zbirna mišljenja, nemaju razvijene socijalne veštine, da im je slaba komunikacija sa drugim ljudima, da su im ograničeni interesi i da imaju ponavljajuće obrasce ponašanja, ali da se, zapravo, radi o genijalnoj deci koja imaju spektar različitih osobina, um različit od našeg i koji su bliži Hristu, prorocima, Leonardu, Mocartu, Ajnštajnu, Tesli i Bilu Gejtsu nego svom okruženju, deci koja razmišljaju u slikama. Zar Nikola Tesla nije priznao da su mu sve ideje dolazile kroz vizije slika u snu, koji su fokusirani na detalje znatno duže i dublje nego normalan mozak, koji primećuju ono što mi nikada ne bismo primetili.
Ako je sve to tako, onda se postavlja pitanje zašto tu genijalnu decu odbacujemo, umesto da radimo sa njima i učimo od njih. Našao sam jednu pesmu koja najbolje govori šta je to autizam: "Ima još jedan beskrajan svemir u tebi, / I još jedna ti, ta druga ti, / Gledaš zvezde svojih nebesa, / Pogledom roniš po ličnom kosmosu, / Slaviš njegove krugove, / Cikluse i godine, / Objašnjavaš postojanje...". Ako, dakle, kraj sebe imamo blistave apstraktne umove koji pronalaze jedan beskrajan svemir u sebi, ono što je nama, običnim smrtnicima, nedokučivo i nedostižno, zašto onda ništa ne učinimo da se približimo tim svetovima? Zašto ne pomognemo onima koji svet doživljavaju u slikama da nam to prenesu rečima? Socijalna veština i komunikacija se uči. Zar Templ Grendin, koja je kao dete imala dijagnostikovan autizam, nije uspela da nam rečima prenese svoje vizije? Znači, to je moguće. Potrebno je da zajednica učini nešto za oslobađanje tih blistavih umova. Templ drži predavanja da su čovečanstvu potrebni sve vrste umova i da nije problem kod dece sa autizmom nego kod nas. Problem je uvek isti: naše neznanje i naše predrasude.
I umesto da se deca sa autizmom inkluzijom uključe u naš obrazovni sistem i da tako odrastaju sa ostalom decom, učeći ih da smo svi isti i da bogatstvo različitosti, kako je pisao prosvetitelj Volter, stvara sklad koji vodi čovečanstvo u boljitak, neću napisati - vodi u napredak, jer više ne znamo šta je to napredak u atomskom uništavanju prirode, umesto da se zahvalimo tim genijalnim pojedincima koji su nas svojim vizuelnim slikama izvukli iz mračnih pećina Altamire, gde bismo i danas sedeli i grejali se nad upaljenim vatrama, da se zahvalimo što su nas međusobno povezali u globalno selo, tako da danas možemo da komuniciramo sa svim ljudima na planeti, naši reformatori na vlasti hoće da izgrade stacionare i da u te zidine utamniče blistave umove kojima treba širina, svetlost, ljubav i društvena zajednica da bi pokazali svoju genijalnost. Nikada se ne zna kada će ta genijalnost da sine u punoj svojoj svetlosti. Za dobrobit čitavog čovečanstva. I zato - ne trebaju nam zidine stacionara! Treba nam briga društva za svu decu sa teškoćama u razvoju i za sve osobe sa invaliditetom i intelektualnim teškoćama. Treba da budu deo naše zajednice i da žive sa nama. Tu, u našoj kući, sa našom decom da se igraju i da idu sa njima idu u školu. Neka se ostala deca uče da su deca sa autizmom pre svega deca kao i oni sami. I ništa više. Neka odrastaju da razumeju da svi imamo iste potrebe, ali da ih samo zadovoljavamo na različite načine. Uostalom, ko zna koliko svako od nas ima osobenosti, socijalne zatvorenosti, slabe komunikacije, vizija u slikama i ponavljanja istih pokreta u sebi. To svako krije. Niko neće da prizna.
Priznajte da se i vi, živeći sa ovako okrutnim, pohlepnim, sebičnim i pokvarenim svetom, povlačite u sebe. Slabo komunicirate. Ponavljate uvek iste pokrete. Hoćemo li čitavu civilizaciju staviti u stacionare? Zar nije bolje da u stacionare stavimo one koji ih grade. Tako bi sprečili da budu štetni po društvo. Osobe sa intelektualnim teškoćama i invaliditetom traže zajednicu i mi smo dužni da budemo njihova slika u viziji blistavog uma. I da nešto pokušamo od njih da naučimo. Možda ćemo tako uspeti da dodirnemo kosmos.
Ned Avg 25, 2013 10:42 pm
