U Srbiji se i dalje na pomen odlaska psihologu gleda “ispod oka”. Čak postoje i oni koji se uvrede ako ih posavetujete da svoje probleme reše uz savet stručnog lica… Niko ne želi da mu u kartonu piše da se obraćao psihologu. Zašto nivo svesti po tom pitanju i dalje nije razvijen, pitali smo diplomiranog psihologa i psihoterapeuta u edukaciji transakcione analize Aleksandru Golubović.
Predrasude su vrsta stava koje karakteriše očigledan nedostatak opravdanosti činjenica na kojima se zasnivaju, logička neosnovanost tih čenjenica, a što je praćeno intenzivnim emocijama. Upravo intenzivan emocionalni doživljaj doprinosi upornom održavanju predrasuda. Ovakve površne i neproverene informacije kreiraju naš odnos prema nekim društvenim pojavama pa tako i prema psihologiji i psiholozima i psihoterapeutima.
Često je prva asocijacija kada se izgovori reč “psiholog” da je to neko ko može na osnovu prvog utiska ili kratkim razgovorom da vas “pročita” i predvidi vaše ponašanje, što je jednako uverenju da psiholozi umeju da čitaju misli, da se bave telepatijom ili da su hipnotizeri. Ako neko spomene da je bio kod psihologa prvo što se pomisli je da ta osoba ima neke psihičke probleme zbog čega joj se pripisuje etiketa da je manje vredna ili slabić koji ne zna da se nosi sa svojim problemima. Na žalost, to je nešto sa čime se susrećemo veoma često i veoma rano. Već u školi odlazak psihologu deca dožive kao vrstu kazne jer bivaju upućeni zbog neprimerenog ponašanja, slabijeg uspeha, usled čega se kod deteta razvija doživljaj niže vrednosti. Postavlja se pitanje, “Ko će onda da se obrati psihologu da bi sam sebe etiketirao kao nekog ko nije O.K.?!”
Mnoge su predrasude ili netačna uverenja koja se odnose na psihologe i ono čime se psiholozi bave, i ja ne bih ovde nastavila sa njihovim nabrajanjem, već realnim opisom onoga čime se psiholog zaista bavi. Psiholozi se bave proučavanjem, objašnjavanjem, predviđanjem i unapredjenjem ponašanja, načina razmišljanja, emocija, motivacije, medjusobnih ljudskih odnosa kao i razvojem potencijala svega pomenutog. Da bi imali jasniji uvid u širinu primene psihologije navešću samo neke njene naučne oblasti: razvojna psihologija, industrijska psihologija, psihologija menadžmenta, klinička psihologija, pedagoška psihologija, socijalna psihologija, neuropsihologija, psiholingvistika… Delatnost na koju većina ljudi pomisli pri pomenu reči “psiholog” jeste psihoterapija. Upravo vezano za ovaj aspekt psihologije postoji najviše predrasuda.
Po čemu se razlikuje pristup čoveku iz ugla psihologije, a po čemu iz ugla psihijatrije?
Psihijatri završavaju medicinski fakultet, a psiholozi završavaju filozofski fakultet. U skladu sa svojim osnovnim obrazovanjem centar interesovanja “psiha čoveka” u psihijatriji jeste organska osnova duševnog poremećaja, dok psihologija kako je već navedeno, proučava probleme življenja. Ovako postavljen problem dovodi do zaključka da se psiholozi bave zdravim ljudima, a psihijatri ljudima koji imaju duševni poremećaj. Samim tim zadatak psihologa jeste da traži način da čovek živi još zdravije, dok psihijatar lekovima leči organski uzrok psihičkog poremećaja. Medjutim, i psiholog i psihijatar mogu da se bave psihoterapijom ako se dodatno edukuju za to. Biti psihoterapeut ne znači da je dovoljno završiti jedan od navedenih fakulteta.
Šta je psihoterapija?
Psihoterapija je proces koji se odvija kroz razgovor dve osobe psihoterapeuta i klijenta. Ovakav razgovor ima zadatu strukturu i ne možemo ga izjednačiti sa razgovorom izmedju dva prijatelja. Medjutim, odnos uzajamnog poverenja koji se razvija izmedju terapeuta i klijenta jeste najznačajniji faktor tokom psihoterapeutskog procesa. Iz pozicije klijenta, pa i terapeuta psihoterapeutski proces jeste svojevrsan rad na sebi. Klijent i terapeut zajednički postavljaju cilj psihoterapije, kao i kriterijume koji će biti pokazatelji da je cilj postignut. Takodje, zajednički se dogovaraju o učestalosti vidjanja kao i o momentu kada je terapija završena. Vrlo je važno proveriti šta klijent očekuje od samog psihoterapeutskog rada odnosno kako on zamišlja da sam postupak izgleda. Na ovaj način terapeut izbegava mogući upliv predrasuda u vezi sa terapijom koje mogu da remete sam proces rada. Ono što se većini ljudi kao prva asocijacija na “psihoterapiju” javlja, jeste ime Sigmunda Frojda i njegov psihoanalitički metod koji je podrazumevao terapeutski kauč, slobodne asocijacije i dugoročan rad. Danas postoje mnogi različiti psihoterapeutski metodi rada, usmereni na različite psihičke procese ličnosti, ali svima je zajednički zadatak ostvarenje kreativnog životnog potencijala jedne osobe. Šta to znači? Razvijanje ličnih kapaciteta da se živi sopstvenim životom oslobodjenim predrasuda, odnosno da se izgradi realna slika o sebi i da osoba sebe doživi autentičnim bićem zadovoljnim i ispunjenim, što podrazumeva aktivan odnos prema životu i preuzimanje odgovornosti za tok sopstvenog života.
Kome je namenjena psihoterapija?
Svima. Osobe koje se obraćaju psihoterapeutu najčešće to rade kada situacija u kojoj se u tom momentu nalaze deluje bezizlazna, što prouzrokuje stanja konfuznog mišljenja, jake emotivne doživljaje tuge, straha, frustracije, ljutnje, neizvesnost, pogoršanje medjuljudskih odnosa, odnosno nastala situacija prevazilazi kapacitete njihove ličnosti. Naravno da ni tada nije kasno da se obrate za stručan savet ili terapiju, već je problem što se i do tada nekonstruktivno trošila energija što je samo produbljivalo problem. Odlaganje za obraćanje stručnom licu leži u mnogobrojnim spomenutim predrasudama o psiholozima i psihoterapiji. Problemi koji se kroz psihoterapeutski rad rešavaju mogu se ticati: raznih strahova, fobija, napada panike, stanje napetosti i uznemirenosti, poremećaj spavanja, osećanja usamljenosti, stida, niže vrednosti, nedostatak samopouzdanja, nedostatak motiva za učenje i za rad, depresivna stanja, problemi zavisnosti od alkohola,cigareta,… zatim problemi koji se odnose na medjuljudske odnose (porodični, partnerski, poslovni, prijateljski,…) i mnogi drugi.
Kada kažem da je psihoterapija namenjena svima, tako i mislim. Na psihoterapiju ne javljaju se samo oni koji doživljavaju jedan od opisanih problema već i oni koji su svesni svojih kapaciteta u pojedinim oblastima života, ali nemaju pravi mehanizam, način kako bi iskoristili svoje potencijale. Tada do izražaja dolazi edukativni momenat psihoterapije!
Mnogi smatraju da je psihoterapija nešto što ne mogu sebi finansijski priuštiti. Koliko u tome ima istine?
Takav stav posmatram kao stvar prioriteta. U velikoj meri oslikava opšte stanje i spremnost da se bavimo i posvetimo svom mentalnom zdravlju i na takav način doprinosemo kvalitetu sopstvenog života. Sve je nekako okrenuto više ka spolja, vodimo računa o fizičkom izgledu i telesnom zdravlju, što naravno nije zanemarljivo, u skladu sa tim prioritet su zdrava ishrana, telesne vežbe, kozmetički preparati, plastična hirurgija… sve to zahteva i finansijska ulaganja. Briga o telesnom i mentalnom zdravlju kao i unapredjenje njihovog kvaliteta ne isključuje se medjusobno. Rekla bih da je pre reč o strahu od promene. Promene spolja su vidljive, i utoliko pre imamo utisak da su pod našom kontrolom jer možemo čulima da ih pratimo i lako proverimo kroz neposrednu komunikaciju sa drugim ljudima ili poredeći neke parametre. Medjutim, pomisao da treba da prihvatimo neke unutrašnje promene češće izaziva strah i nesigurnost pa čak i pomisao „Kako ću se snaći sa novim ja?“. Naravno da i tu leži još jedna predrasuda. Cilj psihoterapije nije nova ili neka druga ličnost, već se promena odnosi na oslobadjanje nerealnih uverenja, predrasuda, loših navika kako bi se ličnost realizovala u skladu sa svojim istinskim bićem. Na kraju bih citirala Carla Rogersa „Redak paradoks je da, kada prihvatim sebe onakvim kakav/va sam tada mogu da se menjam.“
Čet Avg 29, 2013 11:20 pm
