Odnos brata i sestre kroz odrastanje
Istraživanja su pokazala da oni koji su bliski sa braćom i sestrama imaju veći osećaj sigurnosti kako u detinjstvu, tako i kasnije tokom života, manje su skloni depresiji i usamljenosti.
Odnos između braće i sestara predstavlja poligon za provežbavanje raznih socijalnih uloga, bolji doživljaj drugih ljudi, utiče na dominantan obrazac ponašanja (prevaga saradnje ili takmičenja), a naročito na odnose sa suprotnim polom.
Braća i sestre višestruko pomažu da se osoba suoči sa brojnim životnim izazovima, to je neprocenjivo iskustvo. Odrastanje uz zajednički sistem vrednosti, svakodnevnu emocionalnu i intelektualnu razmenu, vežbanje socijalnih veština kao što su sklonost kompromisima, saradljivost, upoznavanje društvenih pravila, učešće u timskom radu i ostale veštine pripremaju osobu za kako profesionalni, tako i emotivni život. Svi vršnjački odnosi u zrelom dobu se zasnivaju na temeljima ovog odnosa: odnosi između prijatelja, kolega i odnosi sa partner(k)om. Višegodišnja praksa u psihoterapiji potvrđuje povezanost zadovoljavajućih partnerskih odnosa i dobre komunikacije sa braćom i sestrama. Od naročitog je uticaja slaganje između brata i sestre na ljubavni život sa partnerom, upravo se tu vežbaju ravnopravni muško-ženski odnosi. Postoje i izuzeci, npr. kada jedna strana pokušava da izgradi hijerarhijski ili takmičarski odnos, što drugoj strani ne prija, pa disbalans potreba i očekivanja pravi barijeru u ispoljavanju emocija, dok prva strana ne shvati da ispred sebe nema suparnika, već prijatelja i saradnika.
Najveći uticaj na (ne)slaganje između braće i sestara ima porodična atmosfera, konkretno (ne)ravnopravna raspodela pažnje, emocija i vremena, na decu. Mnogi roditelji ne uviđaju te duboko nesvesne procese, koji su u vezi sa (ne)realizovanim očekivanjima, slaganjem temperamenata (pojedina deca su preživahna za mirnije roditelje) ili iskustvima iz primarne porodice (npr.majka koja je u detinjstvu doživljavala grublju komunikaciju od strane brata može prezaštićivati ćerku u odnosu na sina jer u njoj vidi sebe). Psihoterapija pomaže da takva transgeneracijska prenošenja i duboko nesvesna doživljavanja isplivaju na površinu, povežu se sa sadašnjim doživljavanjima i adekvatno obrade, što rezultuje povećanim razumevanjem, promenom u ponašanju i većom porodičnom harmonijom. Bitno je da osoba ne cenzuriše svoja osećanja, već bude u kontaktu sa njima, a zatim sagleda situaciju iz više perspektiva, što vodi boljem razumevanju svih učesnika i izostanku pravljenja razlike među decom. Postoje situacije kada je neophodno ponašati se različito, ali ne zbog favorizovanja, već različitog karaktera dece (npr.u cilju poboljšanja školskog uspeha neku decu motivišu pohvale, a neka reaguju tek na ograničenja).
Dečija ljubomora nastaje i opstaje upravo zbog poređenja dece od strane roditelja, pri čemu je od onoga šta roditelji pričaju (da „vole decu podjednako”) važnije kako se ponašaju, koju količinu vremena i pažnje posvećuju svakom detetu pojedinačno. Dečiju ljubomoru ne treba ni ignorisati niti blokirati (da ne bi došlo do somatizacije iza prividno apsolutnog prihvatanja). San svakog roditelja o besprekornoj slozi između dece je u mnogim fazama razvoja daleko od istine. Bitno je sprečiti nasilje, a za sitne razmirice ne treba uskakati svaki čas i istraživati ko je kriv, već pustiti da to deca sama reše, a zatim popričati sa njima.
Jedna od najčešćih roditeljskih grešaka koja pogoršava odnos izmedju braće i sestara je poređenje dece od strane roditelja, kako unutar tako i van porodice. Ako roditelji provode malo vremena sa decom, ona se bore za mrvice pažnje što dovodi do suparništva, večitog rivalstva za ljubav roditelja, a posledično do opažanja života kao poligona za takmičenje. Ako se ne pohvaljuje detetov trud već samo rezultat i ako na vrhu nema mesta za sve, braća i sestre suparništvo prenose i na bitne odnose u kasnijem životu. Teže će razvijati saradnju, imaće strah od neuspeha, nastojaće da se na sve načine dodvore šefu („cilj opravdava sredstvo“), težiće najvišim pozicijama u društvu a u stvari nikada neće biti zadovoljni jer će uvek biti neko ko je uspešniji ili bar podjednako uspešan. Čak i ako ne bude bilo takvog, živeće u strahu mogućeg svrgnuća sa prestola, a težnju ka kompeticiji će preneti i na svog bračnog partnera i kasnije decu, kao i prijatelje. Takve osobe su „teške“ za okolinu jer prave negativnu atmosferu, ne umeju da se opuste, svuda vide zaveru, smatraju da im svi zavide i da su ljubomorni, a u stvari projektuju sopstvene neprihvaćene težnje. Na poslu su skloni raznim spletkama bez obzira na sposobnosti, sve u cilju ocrnjivanja kolega pred šefovima, kao da od šefa (koji je simbolički reprezent roditelja) traže potvrdu da su bolji od drugih (kolege su simbolički reprezenti braće i sestara). Jedan od uzorka mobinga (oblik zlostavljanja na poslu) leži upravo u takvom iskustvu iz primarne porodice.
Dete koje favorizuju zbog pola, sposobnosti, uzrasta, lepote, inteligencije, izgleda i sl. očekuje isti takav tretman i van porodice, a kada on izostane, oseća se neadekvatno. Sa druge strane, zanemareno dete živi u večitoj senci, ima strah od uspeha, postaje nesigurno, povlači se, zanemaruje sopstvene potrebe, stavlja ih u drugi plan samo da bi udovoljilo tuđim željama, zbog straha od neprihvatanja ili odbacivanja. Takvo shvatanje socijalnih odnosa preneće i u druge sfere života, najpre prema vršnjacima u školi, a kasnije na poslu i u partnerskim odnosima. Zato je važno da roditelji ne favorizuju, već pristupe svakom detetu kao zasebnoj individui, da ističu trud i kvalitete.
Dešava se da siblinzi (braća i sestre) loše komuniciraju tokom detinjstva zbog potrebe jedne strane da dominira, što obično traje sve dok ne formiraju sopstvene porodice. Odnosi tokom vremena postaju ravnopravniji i zato što vršnjaci van kuće postaju sve bitniji modeli za uzor od ukućana, naročito u adolescenciji. Od sećanja sa ukusom gorčine teško je pobeći, ali se može ublažiti iz perspektive odraslog koji uviđa da psihološki slabiji pojedinci imaju potrebu da kontrolišu, potčine i dominiraju zbog osećanja bespomoćnosti. Ko ne vlada sobom pokušava da to čini drugima da bi pojačao osećaj vlastite kompetentnosti, pri čemu su najbliži najlakša meta. Teže je biti zreo, raditi na sebi, prihvatiti i prevazići sopstvene nedostatke i pritom ne okrivljavati druge. Psihoterapijski klijenti uglavnom saopštavaju iskustva ugnjetavanja, kada su se osećali kao žrtve, a takvo ponašanje je uglavnom prestajalo čim osoba ojača i otvoreno se suprotstavi.
Cela porodica je na iskušenju kada pristigne novi član porodice. Najvažnija je prevencija, tj. adekvatna priprema deteta za ulogu brata/sestre. Bitno je od samog početka uključiti dete da se oseća korisnim (biranja imena, stvari za bebicu, igračaka, posteljine i sl.), pri čemu razvojno bitne promene (polazak u vrtić, preseljenje u drugu sobu ili krevet, prestanak dojenja) treba da bude znatno ranije, da se dete ne bi osećalo izbačenim ili zamenjenim. Stepen angažovanja zavisi od motivacije starijeg deteta, bez prebacivanja odgovornosti, jer ono nije dužno da čuva mlađe i sve mu podređuje. Atmosfera saradnje se direktno preslikava iz opažanja odnosa između roditelja, u porodicama u kojima su roditelji neravnopravni biće sličan odnos između dece.
Kad deca dovoljno porastu, može se primeniti tzv. psihodramska zamena uloga radi proširenja kapaciteta za empatiju, razumevanje drugog. Na mlađem uzrastu je naročito važno uspostaviti pravila ponašanja, objasniti ih i ponašati se dosledno u skladu sa tim. Korisno je podsticati saradnju, osmišljavati igre na tu temu, naročito one u kojima je moguć samo uspeh uz zalaganje svih učesnika. Ne treba potpuno bežati od konflikata, u određenoj meri oni nisu štetni, jer tako deca uče kako da dokažu svoju ideju, ispolje vlastito mišljenje, ali i da se suoče sa teškoćama i nauče da prihvate poraz.
Istraživanja su pokazala da su konflikti i ljubomora najveći kod manje uzrasne razlike izmeđudece, naročito kada je razlika između dece od dve do četiri godine i ako su uz to deca istog pola. Paradoksalno je da je upravo ta uzrasna razlika najčešća u populaciji. Ipak, to je statistika, svaka razlika ima svoje prednosti i ograničenja, a roditelji treba da se odluče za sledeće dete kada procene da mu se mogu adekvatno posvetiti. Svako dete treba da oseti bezrezervnu ljubav roditelja, kao da je jedino na svetu. Samo u atmosferi slobodnog ispoljavanja ljubavi moći će da adekvatno prihvati novopridošlog člana, tako ga neće doživeti kao konkurenciju već kao drugara za igru, partnera u sticanju važnih veština, a kasnije i važnog saputnika na životnom putu i iskušenjima koja slede. Takvo iskustvo je nezamenljivo, daje i temelje i krila za ceo život.
Izvor: pharmamedica.rs
Uto Okt 15, 2013 10:31 pm
