Prohodavanje kod deceU prvim danima po rodjenju odojče je mirno i slabo. Život mu je uglavnom ispunjen snom, koji s vremena na vreme prekida plačem i sisanjem. Ipak to ne traje dugo. Već od druge ili treće nedelje zivota napredno odojče je nešto življe. I počinje da pravi pokrete nožicama ili ručicama. Ti pokreti u toku vremena postaju sve jači i sve češći.
Iz početka ti pokreti nisu svesni, nego su slučajni, nagonski i neodrećeni. Odojče u prvim nedeljama ne ume da pozna ni svoje rođene prste koje sebi stavlja u usta, a kamoli neki drugi predmet. I to tako traje otprilike do trećeg meseca. Tada se već može primetiti i poneki pokret, koji kao da ima i neki odredjeni cilj — pokreti prstiju i ruku. Posle toga pokreti postaju sve svesniji. Odojče od četiri meseca već pokušava da prihvati neki predmet ili igračku koja mu se stavlja u ruke. I to očigledno svesno. A od šest meseci već je samo traži.
Ali su i ti prvi, svesni pokreti veoma nespretni u početku i, što je zanimljivo, uvek obostrani. Ponudimo li neku igračku odojčetu mladjem od pola godine, na primer zvečku, primiće je obema rukama. Učimo li ga da pruži ručicu, pružiće obadve. I sve tako do devetog ili desetog meseca dok ne bude naučilo da se služi samo jednom ili drugom rukom.
Nisu mišići u odojčeta samo neuki i nesavršeni nego i nemoćni i nerazvijeni. Ostavimo neko novorođenče u kom bilo položaju i neće ga moći promeniti ma koliko da je neudoban. Pokušajmo da uspravimo odojče od recimo, mesec dana, a da ga ne pridržavamo kako treba, saviće se i klonuti celim svojim telom.
Ali, neće dugo potrajati pa će nastupiti vidljive promene. U toku vremena mišići će postepeno ojačavati, u početku nešto sporije, a kasnije mnogo brže. Do sredine drugog meseca odojče će moći da podiže glavu i da je održi za koji trenutak u uspravnom stavu. A kasnije što god je starije, sve duže i čvršće. U trećem mesecu već se odupire ručicama i podiže gornji deo tela kad ga položimo potrbuške. Od petog meseca upire se nožicama kad se drži u uspravnom stavu. Krajem prvog polugoća počinje da sedi, i to bez ikakvog naslanjanja. Od osmog meseca stoji kad se lako pridržava, koliko da ne bi palo.
Ali ima odojčadi koja, reklo bi se, ne umeju ili ne vole da sede, nego stalno stoje na nogama, dok se ne zamore i ne padnu na zadnjicu. I čim se odmore ponovo ustaju. Osim ako nisu našli nešto čime će se za – bavljati. U devetom ili desetom mesecu, kad majčino krilo postaje za njega tesno i sve manje zanimljivo, odojče će početi da puže, a ubrzo zatim i da hoda.
Ne počinju da hodaju sva odojčad na jedan te isti način. Neka prvo pužu. I jedna na dlanovima i prstima nogu, a druga na kolenima, a treća se vuku u sedećem stavu. Jedna pužu napred, druga natrag. Nekad neko i promeni svoj način puzanja. Ona koja bolje pužu obično se teže odlučuju da hodaju. I obratno. Naposletku, ima odojčadi koja uopšte ne pužu, nego samo sede ili stoje, pa odjednom prohodaju.
Poznato je da se prvi koraci gotovo uvek plaćaju padanjem. I to utoliko češće ukodiko je dete pri hodu hrabrije. To padanje retko kad da je opasno. Najčešće se pada na zadnjicu. U to doba zadnji mišići su mnogo bolje razvijeni nego prednji, pa u trenutku kad odojče gubi ravnotežu, kao jači, povuku i telo nazad.
Nema ni dva odojčeta koja prohodaju u isto doba. Razvoj mišića, pa prema tome i hodanje, zavisni su, i to u najvećoj meri, od telesnog i duševnog ‘razvoja od ishrane i nege i od pažnje koja se detetu posvećuje. Uglavnom se smatra da jedno zdravo i napredno odojče treba da prohoda najranije u početku druge godine života ili, najdocnije, kad navrši petnaest meseci. Ako ne bi ni do tada prohodalo, to je dokaz da nije zdravo ili je ranije bolovalo, a najčešće od poremećaja varenja i ishrane. Ponekad su u pitanju i infekcije koje duže traju, a nekada i rahitis.
Prvi koraci su čitav dogaćaj u porodici. Njih sa nestrpljenjem očekuje svaka majka, pa se žuri da nabavi neku od naprava koja bi trebalo da pomogne da odojče što brže prohoda. I dok stari dubak izlazi iz upotrebe, kupuje se pokretna stolica i druge naprave za učenje hodanja.
Sve ove naprave više štete nego što koriste. One često namame odojče da napravi napor za koji je ono, možda, nesposobno. Nisu potrebne, dakle, sprave za učenje hodanja, nego treba pustiti odojče da se samo vežba. Samo ono ume da oceni svoju snagu. Ono samo najbolje oseti kad će moći da stane na noge. Ako se želi da se u ovom pogledu nešto doprinese, onda odojčetu treba pri vežbi pomoći. Dati mu priliku da svoje mišiće što bolje ojača i osnaži. A kad ovi budu ojačali, i dovoljno izvežbani, odojče će samo prohodati. I onda ga u hodanju niko neće moći za držati.
Sre Nov 13, 2013 8:59 pm
