Kako su deca došla na vlast?

Kako su deca došla na vlast?


Da li je švedski, krajnje tolerantan način vaspitanja, iznedrio generacije razmaženih i hirovitih, a zapravo zbunjenih mališana, zaključite sami čitajući članak majke i novinarke Judith Woods.

deca
Za uvod, tek nekoliko reči o švedskom modelu vaspitanja i obrazovanja. Švedska je na vrhu lestvice zemalja po pitanju sigurnosti, zdravlja i materijalne sigurnosti dece i mladih, a njihov je pristup odgoju krajnje liberalan i suprotan tradicionalnom, autoritativnom vaspitanju. Švedska je prva zemlja u svetu koja je početkom ’80-tih zabranila fizičko kažnjavanje dece, a još 1955. godine uvodi obavezno seksualno obrazovanje u školama. Švedske porodice i institucije se aktivno bore protiv stereotipa u društvu i insistiraju na slobodi mišljenja i delovanja dece, prema kojoj se odnose prijateljski, s poštovanjem i uvažavanjem. Lepo. Ali, ima li ova medalja i svoju drugu stranu?

“Moja petogodišnjakinja je besna jer sam je omela. Povredila sam njena ljudska prava, blago joj sugerišući da ugasi TV i obuče se. Vidim da joj se čelo naoblačilo, oči suzile, a usne napućile u sveopštem nezadovoljstvu, pa mi kroz zube besno govori ono čega se prvog dosetila:

Ti više nisi moja prijateljica!

Odgovaram joj: Prvenstveno sam ti majka, kćeri. Prijatelji ne peru tvoje čarape, ne kupuju ti zimski kaput i ne pomažu ti oprati zube. A sada se, molim te, brzo se obuci ukoliko ne želiš manje ugodan razgovor.

Istinska ljubav? Da, i ništa više niti manje od toga. Moj, za skandinavske prilike, još uvek staromodan način vaspitanja, uskoro bi se mogao vratiti i u njihovo podneblje. Zemlje koje su se oduvek smatrale prosvećenima, počinju preispitivati svoj model po kojemu deca imaju pravo činiti što žele i kad žele. Najčitaniji švedski akademici zaključuju da krajnje popustljivo roditeljstvo stvara generacije arogantnih mladih ljudi, bez socijalne empatije i osobne stabilnosti, koji izvan sigurnosti apsolutne tolerancije, postaju razočarani u život.

- Reći “ne” detetu, nije isto što i tući dete. Roditelji se trebaju ponašati kao roditelji, a ne kao prijatelji! – riječi su Davida Eberharda, švedskog psihijatra i oca šestero dece, koji je autor knjige “Kako su deca došla na vlast”. Dr. Eberhard smatra da decu treba pripremiti na život odrasle osobe na način da ih se uči kako se trebaju ponašati, a ne ih tretirati kao prinčeve i princeze.
U Švedskoj se smatra da je svaki oblik intervencije mimo volje deteta, svojevrsno maltretiranje te da bi roditelji trebali pregovarati, a ne kažnjavati. To je pogrešno shvaćen pojam roditeljstva, naglašava Eberhard. Hijerarhija unutar porodice je odbačena da bi se deci moglo pristupati kao odraslim ljudima. Eberhard svoje stavove pokrepljuje činjenicama o drastičnom padu discipline i ocena u školama te zabrinjavajućem porastu depresije i suicida kod mladih. Frank Furedi, profesor sociologije, nadodaje; Strah roditelja od disciplinovanje dece, otvara pitanje što će se s tom decom događati u njihovoj odrasloj dobi. Njihova očekivanja su previsoka za realnost koja traži prilagođavanje, izdržljivost i odgovornost.

Pregovaranje je poželjno u svetu odraslih, ali teško izvodljiv način komunikacije roditelja s umornim detetom ili u drugim ekstremnim okolnostima. Dozvoliti detetu da npr. samo određuje svoje vreme za spavanje ili donosi odluke koje se tiču cele porodice, je u najmanju ruku – neodgovorno.

Većina roditelja će se u ovoj zbrci naći negde u sredini, jer odgajanje dece je više umetnost nego znanje. I spremno će priznati da pritom i greše. Nisam sigurna grešim li zapravo većinu vremena, ali to me ne sprečava da uvek iznova pokušavam bolje. Svojoj ćerki ne mogu biti samo prijatelj već nešto mnogo više i trajnije od toga. Čvrstoća i pravednost ne moraju biti u suprotnosti sa zabavom.

Prevela: A.V.

Preuzeto sa: Lukin portal za djecu i obitelj